Badnji dan





Badnji dan se proslavlja 6. januara, dan uoči Božića, i deo je božićnih običaja. Naziv Badnji dan je dobio po badnjaku koji se na taj dan seče i pali.

Badnji dan i Božić su nerazdvojni, ne samo zato što dolaze jedan posle drugog, već i zato što se dopunjavaju shvatanjima i običajima koje narod vezuje za njih.

Badnjidan je poslednji dan Božićnog posta. Dan koji mu prethodi je Tucindan.


Poreklo praznika

Mnogi običaji vezani za ovaj dan sasvim su paganski, mada je crkva pokušala da im da hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i i dalje ih održavaju. Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Spasoje Vasiljev badnjak vezuje za slovensko božanstvo Svetovida. Sveto predanje svedoči da su i pastiri darovali Bogomladenca, da su ložili vatru gde je Hristos rođen. Hrast je jako drvo, pa simvoliše čvrstu, nepokolebljivu veru starozavetnih pravednika u ispunjenje Božijeg obećanja o dolasku Spasitelja, ali i veru onih kojima je Hristos bio Put, Istina i Život. Kao što drvo sagorevajući u vatri daje svetlost i razgoni hladnoću, tako Hristos kroz svoje stradanje i prolazak kroz ad, oslobađa nas od robovanja grehu i smrti.

Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.


Običaji i simbolika

Narodni običaji oko Badnjeg dana su dosta stari i do danas se dosta običaja izgubilo ili zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se umeju razlikovati u nekim elementima, a u mnogim krajevima se dosta običaja izgubilo. Kombinacija toga doprinosi velikim razlikama u običajima od kraja do kraja i od sela do sela. Ipak, i pored tolike raznovrsnosti i razlika, ipak postoji i dosta zajedničkih običaja koji su vrlo slični, kao i sećanje na neke običaje koji se više ne rade ali postoji sećanje da se u nekom selu nekada i to radilo pre nego što se to napustilo.

Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. Loženje badnjaka je središnji element simbolike rađanja novog sunca, jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacane u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.


Sečenje badnjaka

Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca. Zavisno od krajeva, birani su različiti badnjaci. U istočnoj Srbiji biran je cer; na zapadu, zavisno od kraja, su to hrast ili bukva; u smedrevskim selima se ne seče drvo za badnjak, već grana hrasta.

Broj badnjaka takođe varira zavisno od kraja. Negde se seče jedan badnjak, negde dva ili tri a ponegde i devet, a negde onoliko badnjaka koliko ima muškaraca u kući. Uglavnom je to značilo da se odseče jedna grana drveta, koja bi se tako cela nosila kući, ili se prvo kresala na više jednakih ili nejednakih delova. Ova raznolikost u broju badnjaka takođe ide u prilog prethrišćanskom poreklu badnjaka i Badnjeg dana.

Pre sečenja se drvetu nazove "dobro jutro", čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa čovek koji ga seče navlači rukavice.

Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se "da se drvo ne muči" tj. da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.

Prvi iver koji se odvaja od badnjaka ima takođe magičnu moć. Pazilo se da ovaj iver ne padne na zemlju, pa je sa onime ko seče badnjak išao još jedan muškarac da uhvata prvi iver. Stavljanjem prvog ivera od badnjaka u karlicu verovalo se da će pomoći da se u njoj skuplja kajmak debeo kao iver, ili, ako se stavi na košnice onda niko neće moći pčelama da naudi, a verovalo se i u lekovitost vode u kojoj je prvi iver potopljen pa su je oboleli pili radi ozdravljenja.Negde, opet, taj iver stavljaju u košarnik da živina bude uvek na okupu, a negde pod kvasac sa željom da u kući sve raste kao kvasac.

Kada se domaćin vrati iz šume i donese badnjak tj. badnjake, ih na kućni zid a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja na ognjište. Ponegde badnjak okrešu u šumi, a ponegde ga donesu sa granama.

Dok su badnjačari još u šumi, iz kuće se posakrivaju tronožne stolice, metle, kudelje vretena i igle.


Božićna pečenica

Posle donošenja badnjaka se kolje pečenica (ponegde se kolje ili utuče na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za novo leto, a ponegde se zove i veselica ili božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.


Obilaženje domova

U Vojvodini se deca okupljaju predveče, pre večere, prazne đačke torbe i idu u korinđanje. Ovaj običaj je veoma sličan koledarskim običajima kod drugih naroda. Mali korinđaši obilaze domove u komšiluku i pevaju (korinđaju) pesmice kojima najavljuju radostan dolazak Božića i a od domaćina očekuju da ih daruje. Domaćini kuće daruju decu jabukama, slatkišima, kolačima, suvim voćem, orasima, a ređe novcem (to je novija izmišljotina).
[uredi] Badnje veče

Najveći deo radnji i običaja je vezan za Badnje veče.


Unošenje badnjaka i slame

U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera. Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipa se badnjak, slama i polažajnik. .

Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju Ko je? odgovara Badnjak vam dolazi u kuću. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori Dobro veče badnjače!. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću, i pozdravlja ukućane rečima Srećno vam Badnje veče, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa Bog ti dobro dao i sreće imao, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.

Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orasi koji su u uglovima niko ne uzima.

Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.

Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su i obavijali voćke da bi bolje rodile.

Paljenje badnjaka

Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću: kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom, itd.

Ponegde zasečeni kraj badnjaka namažu medom, pa to čobani ližu, govoreći Kako mi za badnjakom, tako ovce za jaganjcima, krave za telcima... .

Običaj nalaganja badnjaka na vatru vrlo je star i pominje se u pisanim izvorima još 1272. godine, gde se u jednom dokumentu beleži da su na Badnje veče dubrovački brodovlasnici prinosili knezu panj-ceponem i nalagali ga na vatru , a u XVII veku je zabeleženo da je u Istri postojao običaj paljenja i darivanja badnjaka hranom.[8] Sa druge strane, u smederevskom kraju na primer ne postoji običaj nalaganja badnjaka, osim možda u kućama doseljenika sa drugih strana.

Deca "džaraju" vatru odnosno grančicama raspaljuju i čačkaju vatru izazivajući pregršti varnica i iskri govoreći koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica ... nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.

Negde se uz badnjak u kuću unosi i pečenica i govori "Dobro veče, čestiti vi i badnje veče" a ukućani odgovaraju "Dobro veče, čestiti vi i vaša pečenica".

Posle završetka ovoga domaćin okadi ceo dom i večeru, zapali sveću i pristupa se badnjoj večeri.


Badnjački kolač


Negde se za Badnje veče mesi česnica, badnjački kolač, bez kvasca sa orasima i mazana medom. Česnica se za večerom lomi, a ne seče.

U svrljiškom kraju se pravi badnjidanski obredni hleb "njiva" na kome je ukras urađen u obliku zmije, koja je u vezi i sa kultom mrtvih ali u nekim situacijama ima veze i sa rodnošću godine. Obredni hlebovi koji se mese badnjega jutra su u tesnoj vezi sa magijskom verovanjima u vezi plodnosti.

Na Kosovu se za Badnji dan spremao poseban kolač koji se iznosio na kućni prag i ritualno nudio vuku. Vuk je, inače, posebno poštovano mitsko biće u starih Srba.


Badnja večera

Badnjačka večera je obavezno posna, ali je trpeza bogata. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban značaj, a neke namirnice su skoro obavezne: med, pasulj, kupus, riba,beli luk, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive). Pred večeru ukućani se mole Bogu i kade se tamjanom. Večera protiče u miru i tišini.

Badnje veče je navečerje Praznika koji je po značaju odmah posle Uskrsa, a najbogatijeg narodnom tradicijom. Hristos je rođen u pećini pastirskoj pa je sasvim razumljiv običaj unošenja slame u kuću, jedenje na podu i raznošenje oraha po kući ... Rođenje Bogomladenca celokupnom hrišćanskom rodu pruža izobilnu duhovnu radost (naročito deci), pa i telo (spremano postom) treba da oseti istu. Tako se u te dane sa trpeze ne sklanja hrana, a ista se obnavlja.

Badnjačka večera nema nikakve veze sa upokojenima (kao što tvrde oni koji ne poznaju pravoslavnu veru). Hranu koja bi preostala na trpezi posle večere, domaćice bi ranije čuvale do Krstovdana i tada bi je ukućani pojeli.


Bdenje

U badnjedanskoj noći se peče božićna pečenica, namenjena sutrašnjem danu - Božiću.

Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Onome ko prvi spazi pripadal je nagrada od domaćina, a sam trenutak pregorevanja domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. Znalo se da kad počnu pucnji da se razležu, značilo je da badnjaci prispevaju.

Nekada su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi. U Crnoj Gori jedan je muškarac čekao da pregori badnjak i za to vreme često čarkao vatru, govoreći Ovoliko u našem toru bilo ovaca, koza...


Zahvatanje vode

Voda koja se zahvati u badnjedanskoj noći, pre izlaska sunca, takođe se pridaje magijsko značenje. U nekim krajevima se ona zove "jakova voda".

Pre zahvatanja vode, izvor, reka ili bunar daruju se žitom, novcem ili voćem. Vodu pozdravljaju sa dobro jutro vodice i srećan ti Božić.

Po pravilu je zahvataju devojke a njome se umivaju svi članovi domaćinstva po starešinstvu i svako daruje devojku koja ih poliva.

Ovom vodom se mesi česnica i nad njom se moli domaćin za zdravlje porodice, a devojka koja nosi vodu moli se da u njoj vidi lik momka za koga će se udati.